kalender

 

Marko Pogačar

Biografie

De Kroatische dichter Marko Pogacar (1984, Split) studeerde Vergelijkende Literatuurwetenschap en Geschiedenis in Zagreb en volgt er momenteel ook een doctoraatsprogramma. Hij publiceerde twee dichtbundels: Twisters over the Santa Cruz en Epistles to common people. Zijn debuut sleepte twee prijzen in de wacht: in 2005 de Navrh Jezikaprijs voor het beste bundel geschreven voor een dichter jonger dan 35 en in 2006 de Kvirinprijs voor beste poëziebundel. Zijn poëzie werd reeds in 9 talen vertaald en uitgegeven. Zelf vertaalt hij ook poëzie uit het Engels, hoofdzakelijk hedendaagse Amerikaanse gedichten. Hij is redacteur vanhet literaire tijdschrift Quorum en het culturele magazine Zarez, en programmeert voor het belangrijkste poëziefestival in Kroatië, Goran's Spring. En verder is hij ook de drummer van het post-punk combo Death Disco.

Tijdens zijn residentieverblijf in Vollezele werkt Marko Pogačar aan twee projecten: een nieuwe bundel met als werktitel ‘Objects', en een boek over hedendaagse Kroatische dichters, dat zowel interviews als een selectie gedichten zal bevatten.

 

Top

Auteurstekst

BAUDELAIRE JE BIO U KRIVU

Svako prevaljivanje udaljenosti kretanje je u istom, predvidivom i uvijek konačnom smjeru. Tako nekako sebi tumačim istočni grijeh - ljudi su jednom, u nekoj nedohvatljivoj ali posvema i zauvijek vlastitoj prošlosti počinili zaboravljen ali strašan prekršaj, fatalni hybris protiv mirovanja. Mirovanje je na to odgovorilo svojom teškom i potpunom uskratom. Jasno je, fetvi kretanja nemoguće je umaći. Čak i nedjelovanje, pokušaj suzdržavanja od bilo kakvog prodora u poredak stvari koje katkada nesmotreno i tužno pogrešno nazivamo mirovanjem povlači uvijek istu, tragičnu konzekvencu. Kretanje, dakle, predstavlja pounutarnjeni mehanizam tragedije: ono neizbježno i nužno vodi k mirovanju a potonje, bezimeno, konačno i nasmrt uvrijeđeno čeka u svojem jedinom utočištu - ne-prostoru i ne-vremenu s one strane Crte. Ipak, kako bi rekao R. L. Stevenson: bitno je pomaknuti se. Ohrabren ovom kratkom maksimom koju nerijetko uzimam kao moto, odlučio sam još jednom izazvati kretanje; pokušati ga, barem privremeno, okrenuti u svoju korist. Prihvatio sam poziv hrvatskog Ministarstva kulture i flamanske literarne organizacije Het beschrijf, s čijim ispravnim izgovorom i sada, više od tjedan dana po povratku, imam sramotno velikih problema, da, radeći na novoj knjizi, provedem mjesec dana u vili Hellebosch - snovitom ladanjskom zdanju nedaleko Brisela.
Vjerojatno najpoznatiji pjesnik koji je putovao Belgijom i o tome ostavio relativno opsežne zapise (namjeravajući od svega sastaviti knjigu u čijoj ga je realizaciji, na sreću Belgije, omela pobjeda statike), bio je, poznato je, Baudelaire. Isti se u Belgiju zaputio, izvori kazuju, bez konkretnog cilja - prije svega iz želje da se izmjesti; suoči s nagomilanim pariškim razočarenjima. Iako je moj cilj, naizgled, bio sasvim konkretan, nešto je bodlerovsko zasigurno čučalo na njegovu dnu. Poznato je i što je veliki Francuz o Belgiji i Belgijancima mislio. Ne znam je li tome razlog bila njegova uznapredovala sveopća mizantropija, niz loših iskustava, vraćanje kakva osobnog duga ili se u tih nepunih sto i pedeset godina velika većina iznesenog iz temelja promijenila no, iz današnje perspektive, čini mi se da mogu mirne duše tvrditi: Baudelaire je bio u krivu. Da ne bi ispalo da idealiziram, jer moje je iskustvo zaista bilo dijametralno suprotno od Pjesnikova, bitno je naznačiti da sam većinu svojeg belgijskog vremena proveo u iznimnim uvjetima, kao malo vode na dlanu zadržan u jednoj 'lajbnicovskoj' Belgiji, možda baš onoj 'najboljoj'.
Kao južnjaku, rođenom na jadranskoj obali Mediterana, na mjestu koji je rimski car Dioklecijan, jedan od posljednjih zaista snažnih vladarskih figura Imperije i jedan od zadnjih uvjerenih progonitelja kršćana, izabrao za svoje utočište, zeleni je i bujni flamanski krajolik već na prvi pogled značio oštro i osjetno izmještenje. Kao drugi se bitan moment razlike odmah uspostavila izolacija - radikalan pomak u poretku javnog i privatnog. Split, grad koji sam maločas spomenuo, sve je ono što Vollezele (a pogotovo Hellebosch) nije, a naravno, vrijedi i obrnuto. No svoju sam domovinu sa sobom donio svojim jezikom, te nije bilo razloga da se u Flandriji ne osjećam kao kod kuće. A kako je to 'kod kuće'? Zbog prirode iskustva kakvim ga vidim s jedne, ali i formata ovog teksta s druge strane, pokušat ću na to pitanje odgovoriti kolažno, u dinamičkim kategorijama - na neki način marinetijevski. Svaki drugačiji pristup učinio bi, u ovom slučaju, dom mitskim i gotovo transcendentalnim mjestom, a onu neokućenost u koju nas tako neumoljivo, ali ponekad i neodoljivo zavodljivo uvlači moderna, na prvi pogled nevidljivom. Ipak, razloga za bijeg ili mimikriju nema: tu je duboko upisanu izmještenost jednostavno nemoguće izbjeći.
Kod kuće je, dakle, pod grubom pretpostavkom da ista postoji: bučno, ali ne od prirode nego od ljudi i prometa - brodskih sirena i jarbola koji se sudaraju na ljetnom vjetru tvoreći čudnu, iznimno uznemirujući ili iznimno smirenu glazbu (već prema prirodi vjetra), psovki vozača koji ne mogu podnijeti zastoje, pješake, crvena svijetla, druge vozače i same sebe; prodavača ribe i povrća koji izvikuju svoje proizvode kao da je to sve što imaju (što je često i istina), turista koji su se nakon ratne i poratne pauze vratili u ogromnom broju i oblažu zvučnu kulisu grada bezbrojnim mekim jezicima, galebova, pasa lutalica, sportskih terena i sveopće provale javnog. Moj grad živi na ulici, u otvorenosti, u tuđim tanjurima i tuđim spavaćim sobama, na trgovima, u kafićima, na stepenicama, plažama i klupama, što mu blaga klima istovremeno nameće i dopušta. Split je sunčano i toplo. Split je prljavo i opušteno, ali do granice koja ga čini stvarnim. Split je naglo. Veliko i malo: dovoljno napućeno da bi se mogao izgubiti, ali dovoljno malo da o svima sve saznaš, čak i ako ih ne poznaješ. Split je muzikalno, kameno, južno i samozaljubljeno. Zapravo, gotovo sve stereotipe o mediteranskom gradu namjernik će tamo zasigurno pronaći i time oni prestaju biti stereotipi - postaju živa slika živućeg grada.
A kako sam vidio Belgiju, Flandriju, Vollezele, Hellebosch? U jednom je Baudelaire ipak imao pravo. Belgijski krajolik, zapisao je, 'plodan je, bujan i vlažan' te dodao 'tamo se četiri godišnja doba izmjene u jednom danu'. Uistinu, Belgijski je krajolik i danas kakav je ostao na slikama flamanskih majstora - gust, tih i plodan, paradoksalno zaustavljen u svojem bujanju dok se ono u vlastitoj šutnji ustrajno obnavlja i kruži - Belgija su gradići, uredne ciglene kuće, obrađene zelene površine i goleme lijene krave. Još uvijek ima konja, ali vrijeme je zaista nemoguće - uvijek vlažno (i kada ne kiši kišno je), ni toplo ni hladno, ni tupo ni oštro, rekao bih oceansko, kada ocean ne bi značio krajnost. Belgijskom vremenu nedostaju krajnosti, i to iscrpljuje. Flamanska kuhinja je (iako su me zamolili da to ne spominjem, ali Baudelaireu uprkos), bitno je reći, izvrsna, pogotovo kada je riječ o slasticama. Iako sam putovao, posjetio Brisel, Antverpen, Gent, Briž i neka druga mjesta, Hellebosch je za mene ostao moja idealna Belgija u malom - uzorak jednog života koji do tada nisam iskusio. Noći koje su možda po prvi put na toliko vremena zaista noći - tihe i tamne, isprekidane tek katkad lavežom ili olujom; smirena rutina radnog dana koji ne zahtijeva odlazak - disciplina koja je katkad potrebna da se knjige privedu kraju, šetnje i čitanje, san i jako belgijsko pivo.
'Lažnom' etimologijom, rekli su mi, ime tog mjesta moglo bi se pročitati kao vražja šuma. Uistinu, moj su dolazak i odlazak obilježile dvije neobične cezure - dolazak neobično snažna oluja koja je rušila stabla i za sobom sijala mrak, a odlazak divlji lavež i nemir pasa koji su me držali budnim do jutra. No danju ondje ničeg od vraga nema, a noći su ionako i svugdje njegove. Naše me malo ad hoc kućanstvo učinilo čudno smirenim, podložnim da u sebe primim zadani ritam prirode, i na neko se vrijeme i mentalno u potpunosti izmjestim iz izvornog okruženja. Na tome hvala Louise, Alexandri, Anne i ostalima, koji su nas s vremena na vrijeme posjećivali. Odlazeći s briselskog centralnog kolodvora prema aerodromu bio sam siguran da bih, kada bi birao, opet izabrao skladnu toplinu Vražje Šume nego samotan briselski stan, iako sam prije dolaska, na neviđeno, vjerovao drugačije.
Ovo je bio drugi put da posjećujem Belgiju, nadam se ne i posljednji. Tu je moju želju prepoznala valjda i sila napretka, koja me ondje neplanirano zadržala još jedan dan. Moj se avion, naime, pokvario, a kad su ga, nakon pet sati, uspjeli popraviti, ja sam se uspaničio, zamijenio kartu za sutradan, i proveo noć na aerodromu. Tko je ikada pokušao spavati u aerodromskoj hali zna da je ona dom košmarnih snova. Neudobno ugniježđen nekoliko metara od bučnih ali ritmičnih pojaseva za prtljagu, cijelo vrijeme imao sam osjećaj da sam u vlaku. U kratkim intervalima sna sanjao sam na Flamanskom. Bio je to, naravno, zamišljen jezik, kakav mi je u uhu ostao za proteklog mjeseca, neobično napućen dvostrukim, punim, gipkim samoglasnicima, oblutcima koji taj jezik čine ugodnim glazbenim instrumentom i u koje sam se odmah zaljubio. Ti su me samoglasnici, polako ali sigurno, otkotrljali u sutra i prema kući, kao što bi to na ovaj ili onaj način učinilo more. More koje nas neizbježno povezuje i koje sam, igrom slučaja, prespavao zajedno s vlakom za Oostende.

 

 

Top
Villa Hellebosch
25.05.09 > 22.06.09

Bookmark and Share Terug